Reč je mač istine a vlast je štit lopova!
U zemlji okovanoj snegom i ledom, okovi se i ne primećuju. Navikli su nas na njih i osećamo ih kao sopstvenu kožu. A iz svoje kože se ne može. Kažu... Lažu!
U zadnje vreme čitam samo elektronske knjige i pratim elektronske medije. Ne verujem više novinama ni televiziji. Televizor sam već odavno izbacio iz svoje sobe, da me ne laže TV Dnevnicima, latinskim i turskim serijama, estradnim šljokicama i lažnom stvarnošću... Da me ne zaglupljuje i ne odvaja od istine.
Pratim samo internet. To je moj ključ od rešetaka, ključ od ćelije zatvora u koji su me rodjenjem smestili. Osumnjičenog bez dokaza i bez svedoka. Osudjenog bez suda. Za presudjenu buduću krivicu. Za presudjene sve buduće krivice, za prekršene norme zakona koje tek treba da usvoje... Kriv sam jer mislim! Kriv sam jer postojim! Kriv sam jer sam se u krivo vreme rodio...
Reč je mač istine a vlast je štit lopova! Vlast voli to što se narod pali na nacionalizam a ne na nepravdu! Malo potpiriš i eto lepe vatrice da se vlast ogreje! Vlast voli glupe a ne pametne. Najveća djavolova obmana je ta što je uverio čoveka da ne postoji! Najveća obmana vlasti je ta što je uverila narod da je samo glupa i nesposobna, a ne zlonamerna i pokvarena! Jer vlast nije servis gradjana, kako voli da kaže, nego jurišna jedinica masnih, debeloguzih korporacija, koje žive sisajući krv naroda...
Reč je mač istine! Zato hoće da je zagluše žamorom laži iz TV kutija, da je izvrnu i izvitopere, da smisao pretvore u besmisao. Zato nas plaše ratovima, mržnjom, krizom, zakonom, policijom, državom, zatvorom... Plaše nas jer su od nas uplašeni! Da se ne probudimo! Da ne progledamo! Da ne progovorimo! Da ne prolajemo! Zato su nas vezali okovima laži i besmisla! Ali, i vezan lajaću, dok mi jezik ne otkinu i u mašnu ne zavežu! Onda ću repom da ih šibam!
Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma!
A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!
Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije!
Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem...
Aleksa Lakić je odlučio da umre. Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu. Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina... Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života.. Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom? Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak... Vreme mu je isteklo.
Aleksa Lakić je odlučio da umre. 
Na vebsajtu 'Oni su ovde, sa nama' objavljuje se u nastavcima drugi deo trilogije 'Oni su ovde, sa nama', roman 'Vesticje ludilo'.
Predeo, vetrom ocesljan, u neurednu cubastu frizuru, koja je negde strcala, a negde bila zalizana kao pomadom od blata, iskocio mu je pred prsa sa njegovim zadnjim korakom, probivsi se, konacno, kroz rastinje mladog siblja na izlazu iz stogodisnje sume. ...
…Senke lišća igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tečnošću, proždirao ju je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je samo vrištao od radosti! 
Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo. 
