10.09.2014.

Vreme je za promene!










 

 


Mislim da stojim, ali kilometri pored puta odlaze u noć, ispisani na belim kamenovima samotnjacima, belim kao linija koja mi beži pod točkove... Nema sobraćajca da mi napiše kaznu jer sam prekoračio brzinu, i zato što sam promašio put... Nema stopera koji ide u mom smeru... Nema nikog ni da mi u susret dođe... Samo ja i moja cesta. Ja ljubavnik, a ona moja ljubavnica...

 

Živeo sam u mnogo gradova, sela, i sad sam ovde... Kad me pitaju, odakle sam, kažem odasvud i od ovde.

 

Putovao sam mnogo, video gradove, ljude i žene... Lepi su bili kao dan što se iz jutra rodi! Prošao mnogo, ali, nisam video ništa! Slušao sam mnoge, verovao u njih kao mali, a otišli su, nisu se ni osvrnuli. Ni smešak, ni pozdrav, ni mahanje rukom iz voza... Otišao sam i ja dalje. Odlučio da se ne vraćam... I gle čuda?! Nešto me sad zove nazad?! Gde sad da se vratim, kad sam već zaboravio odakle sam otišao?...

 

Kad pogledam iza sebe, vidim knjige... Kad pogledam ispred sebe, vidim nedovršene knige... Kad pogledam gde sam sada, ne vidim... Čak se i onaj čovek koje me posmatrao iz ogledala, okrenuo i negde otišao....

 

Da se zovem Kvint Cecilije Metel Pije, pomislili biste da mi je otac radio kao konobar u Rimu, a nije!

 

Imam jednog prijatelja... Leži pored mene. On mene voli više nego ja njega. Sve će mii oprostiti, ako ga dvaput dnevno negde izvedem... U park, negde...

 

Ja sam pas lutalica. Baci mi kosku, i ostaću dok je ne oglođem. Onda, otići ću dalje...

 

Ja sam džukela. Pas mi je prijatelj....

 

Kad šutneš na trotoaru ispred zgrade promrzlo pseto lutalicu, samo zato što laje ne tebe, misliš da si veća džukela? U pravu si, jesi, jer ono samo čuva ono za šta misli da mu je dvorište...

 

Ja sam bog. Moje su greške namerne a omaške zlonamerne.

 

Prvi čovek na zemlji se zvao Adam. Prvi majmun na zemlji se zvao Ćita. Od Adama je nastao Tarzan, a od Ćite svi ostali majmuni.

 

Ja sam majmun. Od mene je nastao ljudski rod. Bar, onaj majmunski deo...

 

Slab sam sa rečima... Voleo bih da umem da kažem samo ...A?... i da me svi razumeju...

 

Ćutanje je je najrečitiji odgovor... Ne uvek, ali često.

 

Jedna je ljubav... jedan je život... sve ostalo je imitacija.

 

Ja sam magacioner. Skladištim zle sumnje i izneverene nade.

 

Kad volim, boli... Kad ne volim, prazno je... Voli me, da te boli, ili neka ti bude prazno bez mene!

 

Kad izgubiš prijatelja, to nije kao da si ljubav izgubio... Prazno je. U ljubavi postoje sebični motivi, u prijateljstvu ne. Mnogo je gora izdaja prijatelja...

 

Ako je put kojim mi dolaziš u susret suviše uzan da se mimoiđemo, ja ću se pomeriti da ti prođeš... Jer, odande, gde ti sad ideš, ja sam se već vratio.

 

Rakija, cigare? Ma kakvi! Dve stvari koje najviše ugrožavaju zdravlje su: promaja i batine.

 

Vreme je za promene. Promenite se!

09.05.2013.

Prodajem prazne rakijske flaše
















&

- Komšija, što prolaziš pored prodavnice kao pored groblja, svrati bre na pivo!
- Joj komšija, uhvatio si me u nezgodnom momentu, trezan sam, morao bih prvo da omlatim bar pola gajbe, da bih te mogao slušati!

&

- Komšija, hajde popij rakiju, crveno je slovo, valja se!
- Ako se valja, može i dve!
- Kume, svrati na vino, znaš kakvo imam, a i valja se!
- E, pa kume, kako da odbijem, kad se valja!
- Kolega, da drmnemo mi po koje pivo, svetac je, valja se?
- Pa kako, moramo bar po koje, kad se valja...
- Joj crni mužu, gde si bio ceo dan, i šta radiš tu u kanalu?
- Ćuti ženo... Valjam se...

&

Pita me danas jedan pijanac, jesam li sreo u životu veću budalu od njega? Kažem, jesam, i čovek se naljuti...

Kažeš da si boem, a piješ ispred prodavnice?

Samo litra vinjaka i litra pelinkovca, a nas četvorica?!

Imam ja rešenja, ali ne pasuju mojim problemima...

Prodajem pamet, malo korišćena.

Prodajem prazne rakijske flaše.

Kad pomešam rakiju i noć, razbijem taj talog sećanja u mehuriće...

14.04.2013.

Na kauču bez psihijatra

Kad otvorim fejsbuk, on me pita o čemu razmišljam? To me podseća na psihijatra iz američkih filmova. Kauč je tu, ja sam tu, a on ćuti i čeka...

Je li treba da počnem priču od toga šta sam danas pio, ili da se odmah vratim u rano detinjstvo?

Jebemliga, davno je to bilo, i priča sigurno nije baš toliko zanimljiva, da odmah kažem da nisam muštrao male životinje… Sećam se da sam se klikerao i sa drugarima menjao sličice fudbalera...

Pored toga, djački džeparac nisam trošio na doručak, nego skupljao za singl i LP ploče... Znate, to su one okrugle crne plastike sa rupom u sredini.

Nekad se devojkama govorilo: Idemo kod mene da slušamo ploče, a danas, pošalji mi zahtev za prijateljstvo.

Pre nekoliko godina pitao me sinovac, čiko šta ti je ono? Kažem, ploče, i izvadim jednu iz omota da mu pokažem. Jebote, kolki CD, rekao je on.

Nekad je slušanje muzike imalo draž. Danas u kompjuteru imam kompletne diskografija od sto grupa, preko 100000 pesama, mislim da će mi trebati bar duplo života da to samo preslušam.

Naročito, uzimajući u obzir da obično izaberem jednu pesmu, na vinampu kliknem na ripit, i slušam je ceo dan...

Danas je to Cant You See od The Marshal Tucker Banda...

A pijem, nećete mi verovati, ali je istina, čokoladno mleko Moja kravica, sa pravom čokoladom...

Od njega mi je, jebemliga, izgleda i došla ova nostalgija o ranom detinjstvu...

Kad sam ja pošao u školu, bila su u selu dva odeljenja prvog razreda od po 30 učenika. A danas jedan nastavnik radi u dve škole pola radnog vremena, ni iz tri sela ne mogu da sakupe dvadeset dece u jedno odeljenje.

Nekad su deca bila jevtinija... Kupiš mu godišnje jednu igračku, kažeš da mu je to doneo deda Mraz, pa si posle miran. A danas, dete hoće kompjter, skuter, ajfon, kaže svi njegovi drugari već imaju. Moraš da mu kupiš mu skup telefon, a sam i dalje nosiš onu ciglu od pre deset godina.

Priča mi danas prijatelj, kad mu sve dokurči, on ode u plastenik, sedne i pije pivo! A ti pivo držiš u plasteniku? Pa da, ne da ti žena da piješ u kući...

Ja sam se bar oženio, za razliku od tebe, kaže on. Ma da, jesi, krečio si kod nekog kuću, on nije imao da ti plati, pa si mu uzeo kćerku. Ja ne krečim po kućama.

Volim kad se negde slučajno sretnemo... Sad sam malo deficitaran sa drugarima, svi su se poženili, imaju svoje muke i redje se vidjamo.

Blago tebi, ti živiš kao da imaš dvadeset godina, kaže mi drug. A ja čim se probudim, vidim detetu trebaju kašice, pelene, puderi, ženi vata, pa se razbijam na poslu ceo dan, a kad uveče dodjem mrtav kući, legnem u krpe i gledam u jednu tačku na plafonu dok ne zaspim. A ti me još pitaš gde sam, što ne svratim!

Došlo je teško vreme, druže moj! Nije ni čudo što u selu godišnje umre 60 ljudi a rodi se dve-tri bebe...

Od kako su počeli u proleće sat da pomeraju unapred, čini mi se da i vreme brže prolazi. Ni ne okrenem se, a prodju godine...

Sad čekam jesen da mi se vrati moj ukradeni sat života. Godine niko neće da mi vrati.

Moj sat je istekao, vidimo se onda sledeće nedelje u istom terminu.

 

11.03.2013.

Would you like a piece of cake?












Would you like a piece of cake?


Oops… sorry, nisam je ni ispekao…

Možda čašicu rakije? Ja ću danas da častim.

Ne častim za 17155  dana, koliko ih to već ima, od kako udišem ovaj vazduh. Vazduh koji je, istina, pomalo obogaćen, ali još uvek besplatan. Samo život se plaća.

Ne častim ni za narednih 17155 dana, ili koliko ih još bude, u kojima ću se, ili neću dokazati kao neko, kao pisac ili kao čovek, ali u kojima ću, nadam se, uživati, bar onoliko, koliko sam uživao  i u ovima do sada. Mlad sam, naučiću.

I kad podignem ovu čašicu, ako ću nazdraviti nečijem rodjendanu, biće to rodjendanu Daglasu Adamsu, Tori Birč ili Rupertu Mardoku…  Mojem neću.

Ili bolje, nazdraviću životu.

Ako u kucanju i prospem koju kap, biće to za dušu svih umrlih na današnji dan, ali i na jučerašnji i sutrašnji…

Eh, šta ti je život… Koliko god da se doživi, kratko je, a posle se u sanduku dugo leži…

Would you like a piece of cake?

Slatko je, ali kratko…




08.02.2013.

Zdravo snovi, zbogom

Prošle su godine, od kako sam poslednji put bio pomislio na dane svog detinjstva… 

Zapravo, mnogo se toga više ni ne sećam, sada, kada se godine života polako približavaju brojki pedeset. Sećam se jedne stvari, da sam tada hteo započeti da vodim lični dnevnik, u svesci A4 formata, tvrdih, žutih korica. Imao sam, možda, dvanaest-trinaest godina, kupio sam tu svesku od djačkog džeparca upravo za tu namenu. Napisao sam na četvrtastoj beloj nalepnici svoje ime i ispod toga krupnijim slovima “Dnevnik”, i dugo razmišljao pre nego što sam upisao prvi datum… Hteo sam, samo za sebe, da zabeležim na papiru, sve moje bogate dogodovštine i avanture, ali koje se ne bi sastojale samo od učenja, igranja i spavanja… Maštao sam da će mi se dogoditi nešto neočekivano, nešto što će promeniti rutinu, da bih od tog dogadjaja počeo da upisujem datume. Nešto kao, slučajan pronalazak grobnice sa rimskim blagom, ili dolazak nekih tajanstvenih posetilaca u selo, sa zlim namerama, koje ja otkrivam, ili, bar, otkriće izvora nafte na dedinoj njivi... Dani su prolazili, ništa se tada meni bitno nije dešavalo, i, kakav sam nestalan bio, i tada, kao i sada, brzo sam od tog mog nauma odustao.

Sveska je završila medju redovnim školskim priborom, počeo sam u nju upisivati zadatke, možda iz hemije ili fizike, samo sam prethodno odlepio izdajničku nalepnicu sa neprikladnim naslovom…

Sada kad pogledam, čini mi se i da se čitav moj život sastojao samo od gomile započinjanja nečega i isto toliko odustajanja od istoga.

Zato je i meni samom čudno zašto sam sada, ponovo, dobio želju da vodim dnevnik? Nije to, valjda, samo zato što sam došao u posed prelepe beležnice, B4 formata, sa koricama od govedje kože, boje meda i meke na dodir, a da nemam zašto drugo da je upotrebim?

Ipak, mislim da nije. Kad sam imao dvanaest godina, život mi se sastojao iz rutine, i kasnije je sve tako nastavilo, ali, sada, možda prvi put u životu, ja imam datum tog neočekivanog dogadjaja, koji prekida rutinu, i stvarno zaslužuje da se od njega započne nešto takvo maštrovito, kao što je lični dnevnik…

Samo, što ja ne znam koji je danas datum…?

Samo, što ja ne znam, trenutno, gde se nalazim…?

Samo, što ja sada, u stvari, i nisam više ja?!


(odlomak iz novele "Zdravo snovi, zbogom", Lazara Janića)



06.01.2013.

Sedam

      Sedam smrtnih grehova nisu gresi za smrtnu kaznu. To su gresi smrtnih ljudi.

      Sedam prinčeva pakla uzeli su na sebe da popularizuje u narodnim masama svako po jedan greh. Oni su PR-ovi  pakla.

      Da ih upoznamo:
      Lucifer - PR gordosti, Mamon - PR pohlepe, Asmodej - PR požude, Satana - PR besa, Belzebub - PR proždrljivosti, Levijatan - PR zavisti i Belfegor - PR lenjosti.

      Oko mene su se najviše zauzeli Lucifer, Satana i Belfegor, a vi pronadjite svoje.

      Objektivno informisanje traži da vam nabrojim i sedam arhandjela, koji su promoteri vrlina:
Архангел Јегудил, Свети арханђел Гаврило, Архангел Салатаил, Арханђел Михаило, Архангел Урил, Архангел Рафаил и Архангел Варахил

      Pretpostavljate da je meni najdraži Gavrilo, neki ga zovu i Gabrijel. On je lučonoša i zaštitnik mudrosti.

      Nego, jeste li primetili, sad kad sam nabrojao sedam arhandjela i sedam prinčeva pakla, da su ovi drugi većini poznatiji? Zanimljivo. To je zato što su nam svima gresi bliži nego vrline.

      Ne zamerite, ja sam u predbožićnom raspoloženju...

      Sutra ćemo jedni drugima umesto dobar dan, reći Hristos se rodi! Slaviće se rodjenje Njegovo. To je kao proslava rodjendana, obzirom da dete već ima 2013 godina.

      Slavite. Božić je jedan (ili dva)... Pripazite samo na Belzebuba, on voli sve manifestacije u koje su uključeni pečeni prasići i burići vina, piva i rakije...

30.12.2012.

Danas umrlom prijatelju


Krst svoj nosio si, danas ti ga drugi nosi.
Mi smo pili čaše žuči, i za sebe i za druge,
Zajedno ih ispijali, ali ti, požurio si!
Sačekaj me, prijatelju, na izvoru duge...


27.12.2012.

Kako objaviti svoju knjigu?

Poštovani prijatelji,
 Živimo u jednom teškom vremenu, nevremenu, koga oslikavaju i naslovi u medijima, recesija, finansijska kriza, gubitak poslova, klimatske promene, kriminal, korupcija, siromaštvo…

Vreme je u nevreme, nevreme je na vreme!
Neki od nas i u takvom nevremenu imaju volje da svojom pisanom rečju oplemene svet, pokažu i onu drugu stranu, ljubav, lepotu, sreću, ali… nema to ko da pročita…
Jer,objaviti danas knjigu kod nekog poznatog izdavača u ovom materijalnom društvu, ravno je, otprilike, pogoditi sedmicu na lotu, ili datum sledećeg smaka sveta, kad već nije bio 21. decembra…
Ovom svetu je, možda, i potreban jedan kvalitetan smak.
Ali, smak strahu od života, mržnji, nehumanosti i nesolidarnosti…
Zato ćemo mi svojim knjigama, svojom rečju, pokušati promeniti svet. Kako bi to rekao moj prijatelj, pesnik, Zoran Rakić:

 “Šta radite pod šatorom?
Vi, pesnici, snažnih reči?
Ustanite, podviknite!
 Na potomstvo – da se leči!”

ARGUS Books&Magazines osmišljen je sa grupom mojih prijatelja, da svim autorima ponudi objavljivanje i štampanje sopstvenog dela, sa minimalnim ulaganjem, štampanjem već od 20 primeraka knjige, pa naviše! Pored toga, vršimo uslugu kompletnog preloma knjige, izrade omota, cipovanja i katalogizacije, izrade sajta autoru, pa, čak postavljanja knjige na Amazonu, da bude dostupna za prodaju u celom svetu!
Ukoliko ste autor nebrojenih pesama, priča, pa čak, i romana, a niste do sada uspeli te vaše reči da objavite, obratite se nama. Mi ćemo Vam u tome pomoći.
Samo kliknite na donji link!


 http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines#!current-production/cb3i

16.11.2012.

Mi smo samo žabe u zajedničkom loncu, i još uvek se kuvamo...

  Ja da vam kažem! Za par godina, ovo naše vreme, zvaće dobrim starim vremenima!
      Ne zato što je danas dobro...
      Pričam uopšteno, zato što kad bih sad rekao "a šta je sa naftom?", neko bi me proglasio ludakom teorija zavere.
      A toga "šta je...?" imam ja mnogo...
      Navikli smo se da voda iz slavine poteče kad god je odvrnemo, struje ima kad pritisnemo prekidač, nafte ima kad stanemo na pumpu...
      I mislimo da će tako biti večno.
      A je li znate da mi danas već trošimo resurse naše dece?
      E, kako je lepo, kad plata nije legla, a imaš pet čekova...
      A znate li, da na ovoj planeti, mi danas unovčavamo čekove naše dece?
      Kažu, da bi promenio svet, moraš početi da menjaš sebe!
      Čuli ste onu priču o žabi kad je stavite u lonac vode i počnete polako da je zagrevate? Žaba i ne primeti kad je skuvana!
      Mi smo samo žabe u zajedničkom loncu, i još uvek se kuvamo...
      Imamo, struju , imamo internet, imamo na raspolaganju sve blagodeti tehnološkog doba! Zaboravili smo na prirodu? Pa mi smo samo tren u bivstvovanju ove planete, nismo još zapamtili ni prethodno ledeno doba! Istoriju pamtimo od Isusa, a sve pre toga zovemo preistorijom!
      A znate li da je ljudi u vreme Isusa bilo tek par miliona, a danas nas ima sedam milijardi?
      Ne možete gajiti ni sto kokoški u kokošinjcu od dvadeset kvadrata...
      Da li ste svesni da smo mi zadnja generacija ljudi na ovom svetu, koja se još uvek komotno ponaša kao da je cela planeta njihova?!
      Nisam toliko pametan da vam sad ja tu dam rešenje... Ali ću da vam ukažem na problem, a vi razmislite.
      Kad biramo naše vodje treba da ih pitamo neka druga pitanja a ne da li je granica na Merdaru ili nije. Naše granice oivičene su našim nebom! 
       I neće smak sveta biti 21.12. ove godine ali će sigurno biti u ovom veku, ako se ne promenimo!
      Ja da vam kažem!... Ali, ko sam ja da vam bilo šta pričam?
      Slušajte mene, a radite kako hoćete!

08.11.2012.

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Ne, ne živim ja u prošlosti. Nažalost.

Kad sam bio klinac, moj deda je imao konja, Zelenka. Bio je već star. Ne deda, nego Zelenko.

Zelenko je bio stariji od mog dede, jer deda ga je nadživeo.

Sećam se da sam u četvrtom razredu osnovne škole imao pismeni zadatak "Moja porodica, ili-takvo-nešto-jebemliga". Ja sam pisao o Zelenku.

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Sad ne znam ni gde mu je grob. Nadam se da nije u konjskim kobasicama.

Kad je Zelenko umro, u njegovoj štali su živele svinje. Njih nisam voleo kao Zelenka. Ni imena nisu imale.

Ne znam što vam ovo pričam? Možda zato što je svako u svom detinjstvu imao nekog svog Zelenka...

Sad imam svo vreme ovog sveta... Ali, nemam više vremena.

Štedim reči. Reči su skupe, rečenice su jevtine...

Isuviše ožiljaka je na duši...

Nedostaje... Ne, dosta je!

08.10.2012.

Prilog za biografiju


Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej.

Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Kalifornije,  u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stounsi izdali Paint it Black i rodio sam se ja.

Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na livadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni slutio da sam se ja rodio.

Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom rakije i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Želim da ti ispričam jednu priču.

Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda uradila rakija koju je doneo? 

Priču sam pretočio u roman "Kuća obrasla bršljanom".

Rakiju sam popio.

13.08.2012.

Ja bih sve one što rečenicu počinju sa "Ja" poslao psihijatru...

 














Ja sam Laki. Malo sam nervozan. A nemam razloga....

Mrzim to što sam uvek u pravu... Dokaži mi da nisam, i častiću te pivom!

Nekad sam bio lep, pametan i mlad a sada sam samo lud.

Ja sam krotitelj lavova. Dok me ne puste iz kaveza...

Ja sam realan. Zaslužio sam sve što sam doživeo...

Ono što gledam, ne mogu da imam... Ono što imam, ne mogu da gledam...

Srećom, nisu me još svi pročitali... Na žalost, nisam ni sam još uvek pročitao samog sebe.

Ja živim na zidu... Korak ovamo, ili onamo, i pao sam!

Ja sam grobar. Sahranjujem svoje neostvarene iluzije...

Ja sam direktor. Dobro nisam direktor, ali kolege mi kažu ujutro kad stignem na posao "gde si, direktore"?!

Ja sam džukac. Izdresiran da uvek trčim i lajem za točkovima...

Ja ću da pričam, vičem, lajem... i kad niko neće!

Kad kažem, sve je k...., zašto ne pomislite da sam mislio na karmu?

Kad ti neko priča kako je nekad bilo bolje, misli na to da je tada bio mlad... Mladi shvate šta su izgubili tek kad ostare.

Nije neobično da onaj ko ima manjka kose a viška kilograma, bora i godina stalno priča o ljubavi... Kad si mlad, jebeš i ne pričaš nikome.

Ne trebaju meni sad te moje stare ljubavi, treba mi samo ovo sećanje na njih...

Čuješ...? To moje srce kuca za tebe.

Gologuzna vremena ...

A ja se odao tom alkoholu…


12.08.2012.

Ja sam sanjar. Bar je to onaj bolji deo mene...













Nisam siguran da li sanjam ovu stvarnost, ili  živim svoj san...

Lakše mi je da mislim da još uvek sanjam...

Ja sam mesečar. Ako me negde sretnete, nemojte da me budite!

Ako me probudite, bojim se da ću svoj san zaboraviti...

Ja sam sanjar. Bar je to onaj bolji deo mene...

Po poslednji put prelazim daljine, mesta na kojima sam davno bio, posetiću drage ljude, ljude kojih više nemam, da još jednom uhvatim njihove poglede, nahranim se njihovim osmesima, prisetim se njihovih reči, i šta su mi značili... A onda... probudiću se srećan!

Ako me budete tražili, naći ćete me na mestu gde duga dodiruje zemlju... Ako je ta vaša duga i moja duga...


02.08.2012.

Ja sam kreativan. Od svakog voća napravim rakiju!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pijem da ne zaboravim.

Postoji život i bez alkohola, ali je sranje!

Napuniću prazninu u duši, gajbom piva u nekakvoj rupi.

Sve šta sam uradio u svom dosadašnjem životu, bilo je duboko promišljeno pod uticajem alkohola, i doprinelo je mom bržem napretku...

Pa valjda mogu i ja da jednom u životu budem svaki dan pijan...

Ja sam jedan običan situiran porodičan čovek, koji ima lepu ženu i pametnu decu... Dobro, nisam običan, nisam ženjen i nemam decu, ali mi je zato situacija zamalo izmakla kontroli!

Ako te put nekad nanese pored te stare žalosne vrbe, ispred moje rodne kuće, odmori se malo na klupi u njenom hladu. Ali, nemoj da me zoveš. Nemoj da me čekaš. Moj hlad je sad na mestu ispod duge...

Ako odeš, pratiću te. Uvek te pratim. Ako odem, vratiću se. Uvek se vraćam.

Dovoljno sam pametan da shvatim da sam lud...

Nisam se promenio. Postao sam samo malo sebičniji i mnogo zajedljiviji...

Ko me znao, jevtino me prodao. I ostao siromašan...

Spavam sa leptirima... Kad se probudim, neće ih biti.

Sam sam. Samo sam. Samonikao. Samo ja. I ti si sa mnom!

Idi. Ostavi mi samo okrajak sna.

Volim reči. Igram se njima. Zidam rečima. Zidam kulu u koju ću da se sakrijem!

Oprosti mi bože, grešio si!



16.07.2012.

Ja i moj ludak smo blizanci...









Ja nikad ne pričam sam sa sobom, pričam samo sa ovim ludakom u svojoj glavi...

On nikad ne spava. Dolazi mi i u snove, pa me nervira...

Ponekad poželim da ga udavim u jastuku, ali, ipak, žao mi ga, on nema nikoga, osim mene...

Taj nikad neće ništa korisno da radi, moram ja da mu zaradjujem za ´leba...

Džaba mi sa njim praviti dogovore, kad on svako obećanje prekrši.

Zato, pustim ga da se zeza na fejsbuku, i onda sam neko vreme miran...

Dok nije bilo fejsbuka, čatovao na mondo portalu, pre mobilnog pisao pisma i pesme, a najranije, sećam se, rušio mi kule koje sam pravio u pesku...

Ja i moj ludak smo blizanci...

Njega možete prepoznati samo po zakrvavljenim očima...

I zato sam stalno nervozan... Pa, ko može da živi sa ludakom?!


25.06.2012.

Ja sam ipak, samo klovn. Kad mi se plače, ja se smejem

Moj je otac imao običaj da kaže, dobro je, kad završi neki posao u kući, za koji je on mislio da je važan... Sećam se njegove sahrane, sećam se, kad je sve obavljeno, kad je poslednji čovek napustio naše dvorište, i kad sam uveče ostao sam, sa majkom, u kući, pomislio sam... sad bi moj otac rekao, dobro je! Tad sam prvi put zaplakao...

Moj otac nije kupovao neke stvari, npr. sat, kaiš, novčanik... nego je čekao da mu ja dam svoj, kad kupim novi. Sećam se, par dana pre njegove smrti, pokazao mi je moj stari izndrcani novčanik, koga sam mu dao par godina ranije, i rekao, vidi Lale, kakav je, kupi ti sebi novi a meni daj taj tvoj, koga sada imaš... Nisam mu ga tad dao. Ubacio sam ga tek u njegov sanduk... Godinama posle toga nisam kupio nov novčanik.

Moj otac se uvek više ponosio sa mnom, nego što sam se ja ikada, i što neću nikada, ponositi sam sobom!

A što ja vama danas pričam o svom ocu, ne znam, majke mi!

Sve o mom ocu... E, ta priča još nije ispričana...

Život je komplikovan. Zato ga je najlakše opisivati jednostavnim rečima...

Ja sam samo kopirant. Život je original!

Ništa neću da vam pričam. Sve su priče već ispričane...

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće.


13.02.2012.

Reč je mač istine a vlast je štit lopova!

U zemlji okovanoj snegom i ledom, okovi se i ne primećuju. Navikli su nas na njih i osećamo ih kao sopstvenu kožu. A iz svoje kože se ne može. Kažu... Lažu!

U zadnje vreme čitam samo elektronske knjige i pratim elektronske medije. Ne verujem više novinama ni televiziji. Televizor sam već odavno izbacio iz svoje sobe, da me ne laže TV Dnevnicima, latinskim i turskim serijama, estradnim šljokicama i lažnom stvarnošću... Da me ne zaglupljuje i ne odvaja od istine.

Pratim samo internet. To je moj ključ od rešetaka, ključ od ćelije zatvora u koji su me rodjenjem smestili. Osumnjičenog bez dokaza i bez svedoka. Osudjenog bez suda. Za presudjenu buduću krivicu. Za presudjene sve buduće krivice, za prekršene norme zakona koje tek treba da usvoje... Kriv sam jer mislim! Kriv sam jer postojim! Kriv sam jer sam se u krivo vreme rodio...

Reč je mač istine a vlast je štit lopova!  Vlast voli to što se narod pali na nacionalizam a ne na nepravdu! Malo potpiriš i eto lepe vatrice da se vlast ogreje! Vlast voli glupe a ne pametne. Najveća djavolova obmana je ta što je uverio čoveka da ne postoji! Najveća obmana vlasti je ta što je uverila narod da je samo glupa i nesposobna, a ne zlonamerna i pokvarena! Jer vlast nije servis gradjana, kako voli da kaže, nego jurišna jedinica masnih, debeloguzih korporacija, koje žive sisajući krv naroda...

Reč je mač istine! Zato hoće da je zagluše žamorom laži iz TV kutija, da je izvrnu i izvitopere, da smisao pretvore u besmisao. Zato nas plaše ratovima, mržnjom, krizom, zakonom, policijom, državom, zatvorom... Plaše nas jer su od nas uplašeni! Da se ne probudimo! Da ne progledamo! Da ne progovorimo! Da ne prolajemo! Zato su nas vezali okovima laži i besmisla! Ali, i vezan lajaću, dok mi jezik ne otkinu i u mašnu ne zavežu! Onda ću repom da ih šibam!

Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma!

A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!

Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije!

Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem...

 

28.01.2012.

Slike od prilike... (3)







Mračimo po žurkama, smejemo se na daćama i brbljamo u minutima ćutanja... ali imamo neki čudan osećaj da nam je današnji dan pljunuo u kafu!

28.01.2012.

Slike od prilike... (2)







Počinjem ponovo čitati „Ime ruže“... Čitao sam je pre desetak godina i sećam se da me oduševila...Naravno, sve latinske citate sam preskakao... Ne volim latinski jezik čak ni u dijagnozama na izveštajima doktora ...

26.01.2012.

Slike od prilike...







Odbor za doček snega je spreman... sa sve vunenom kapom, rukavicama i lopatom! Ima da ga hapsim, kao policija pijanca kad pada na ulici! Evo, poslao izvidnicu, desetak pahulja provejalo mi ispred nosa...! Pa, da se spremim na vreme, da me ne iznenadi ...

26.01.2012.

Tako bi govorio Broz... (2)

 

Eto vam sad demokratija, majku vam božju, sad možete sa njom samo da se slikate...

 

26.01.2012.

Tako bi govorio Broz...








Uuuu..., majku mu božju, i opet sam se zalovio i zaboravio da onom ćimbeniku iz EU treba da odgovorim koje ću ih godine primiti u našu samoupravnu Socijalistićku Federativnu zajednicu ...Jugoslaviju...!

22.01.2012.

Mačja posla 4

Kako god da se okrenem, iza mene neki cirkus...

22.01.2012.

Mačja posla 3

Ne brini... Mama je podmitila kinooperatera u bioskopu, jer mu je obećala da će uhvatiti miša koji je napravio rupu u novom filmu Angeline Jolie, i on će joj dati najsvežije narezan DiVX tog filma... Večeras ćemo gledati film i saznati čemu tolika buka oko ničega...

22.01.2012.

Mačja posla 2


Ja da vam kažem! ... Facebook će biti blokiran na 72 sata... panika na ulicama.. ljudi će trčati sa svojim slikama, pitajući jedni druge: „Jel ti se sviđa?“

22.01.2012.

Mačja posla 1








...Evo ovako... na Megauploud-u su mi ostale najbolje epizode o Tomm-u i Jerry-u, Twitter ne pratim jer ne umem da hejtujem ni fejvujem, Facebook profil mi je zaražen virusima... pa da, nema mi druge, nego prodam lap top... i malo budem samo mala maca...!

15.01.2012.

Pao klavir, ubio pingvina

 

-         






      Dobro veče, momci, izvolite?

-          Kapućino i čašu vode.

-          Meni produženu sa mlekom i ... i jednu djus votku, hvala lepo!

-          Pa, Nikola, i šta kažeš, kaže mi smo završili, nećeš mi izaći iz sobe dok ne kažeš ko ti šalje cveće, tako ti rekla? Ludilo!

-          Ma šta da ti kažem... ja to odmah po kratkom postupku... Nego, izlaziš često u ovaj kafić?

-          Ma neeee... to mi je u komšiluku... pa kad nemam gde.

-          Ma, opuštencija...

-          Večeras je opet doček... Gde ćeš?

-          Pa, mislio sam, u krevet, gde ću, istrošio sam se za Novu godinu, nemam brate više ni kinte!

-          Ma, idemo sad u jedan pravi klub, drži ga moj prijatelj Laki, Chaplin – movies, popcorn and beer... biće ludilo!

-          Pa, idemo!

-          Uf... sagni glavu... ma šta ti, ja ću da sagnem glavu, eno ušla u kafić Kića, to je moje starije sestre drugarica, jedna lujka, udala se za Švajcarca, pa razvela, i sad baulja po gradu i traži žrtve...

-          Kasno... videla te. Eno, maše!

-          Joj, njena deviza je "ne brini se ja wolim da pomazem sirotinji", nafrakala se para od onog idiota, a glupa kao noć... Ćuti sad, evo je!

-          Joj, Nenade, ne bih te ni poznala, ali ličiš na Maju, ne-vi-dje-no...!

-          Jao, Kićo, dušo moja, jesi ti to farbala kosu?

-          Ne, što?

-          Pa sva mi nešto sijaš!

-          Ma, malo sam je istezala...

-          Pao klavir, ubio pingvina...

-          Šta?!

-          Ma opušteno, nije bitno...

-          A jel mogu ja da sednem malo sa vama, ubiše me ove štikle...

-          Sedi, Kićo, baš kao da sam te i sam pozvao...

-          Jao, srce, moje... A šta radite vas dva momka ovde bez devojaka?

-          Kićo... šta će nama devojke, kad smo nas dvojica vereni? Jeli tako, Nikola?

-          Tako je, Nenade... ha ha ha...

-          Jao, srca ste... evo da vam Kića da poklon za veridbu... Donela ja Veri, ali ona nije kući, pa da ne vučem nazad...

-          Hvala ti Kićoooo... a jel to ova upakovana kutija?

-          Ma, da... uzmite, za veridbu... i neka vam je sa srećom!

-          ...A jel možemo sad da otpakujemo?

-          Ma nemojte sad, otpakujte kući!

-          Jel kafa?

-          Ne.

-          Fen za kosu?

-          Nije.

-          Mikrotalasna?

-          Nije!

-          Frižider?

-          Ne lupetaj! Ja sam vama kupila, ne znam šta, za ne znam za šta sve... preko onog kupujte iz fotelje... Aj sad, uzmite ovo i marš kući!

-          Dobro, hvala puno, idemo ovo da priključimo, samo ne znam šta...

-          Kako ti je sestra? Nisam je videla... ne pamtim!

-          Slabo pamtiš... videla si je juče!

-          Ma, pre juče... ne pamtim!

-          A kako je tebi bilo u braku?

-          Pa ja nisam znala da sam u bila braku dok mi nije stigla tužba za razvod braka... a ja, luda pa pitam, što, ja nisam porodična žena...

-          E, Kićo, tebi je porodica ona, što dodje za sv.Nikolu i pojede krtinu. Tvoja porodica je kao šargarepa.. . sve što vredi je pod zemljom!

-          Nemoj mi vredjas porodicu!

-           Jaka ti porodica, samo onog tvog kuma cenim!

-           Idiote... imbecilni!

-           Tebe Kićo uopšte niko nije zvao, da ovde dodješ!

-           A, tako znači, dobro ... idem!

-           Pa, gde ćeš Kićo uvek tako dodješ na dva minuta, ajde svrati Kićo...opet  neki drugi put!

-          Zapamtićeš ti mene! I-su se!

-          Ej, Kićo, a eno ti Vere, sad došla, video sam je kroz izlog, a ti ostala bez poklona!

09.01.2012.

Misli zakucane ekserom

Naidjoh na fejsbuku na jednu zanimljivu objavu.

Znaš onaj osećaj, kad staneš pred ogledalo i kažeš, roditelji, svaka vam čast!“

E,do mojega... Pa, ne znam!

Ja, kad stanem pred ogledalo, vidim da sam od oca nasledio veliki nos, klempave uši i proredjenu kosu... Osim toga, nasledio sam još i visok pritisak, sklonost ka bolestima srca, alkoholu i nepredvidivu ćud... A od majke, malu bradu i mutne oči... I još hroničnu nervozu i prgavu narav!

E sad, baksuzluk od koga sam nasledio, verovatno od oboje, jer su oboje rodili baksuza! Nekome otac još za života kupi novi auto A klase, a ja od mog nisam dobio ni matorog stojadina od 10 000 dinara. Nekome neoženjeni ujaci, stričevi, udovice bez poroda, tetke i ujne, tamo po Amerikama i Australiji, ostave sva svoja imanja po Srbiji i još i veliki konto na deviznim računima! Moji stričevi, ujaci, tetke i strine žive po Srbiji i imaju, sve zajedno, brat bratu, ali stotinjak dece, unuka i praunuka... Dobra stvar je što imam puno braće i sestara... Loša stvar je što, osim jednog brata, ostale nisam video zadnjih deset-dvadeset godina, i još od doba kad smo svi bili deca... Pa, kome treba baksuz? Toliki baksuz da ni kod kuće, ni u stanu, ne može da se zakači na najpopularnijeg provajdera „Komšijin internet“, nego mora da ga plaća, kao poslednji bednik...!

O svom proteklom ličnom životu ne želim ni da mislim niti da pričam... O budućem... pa, nisam gatara ali jesam pisac i mogao bih sad da smislim na stotine najfantastčnijih životnih prilika, koje sad tamo negde čekaju da se pojavim... Jer, ja najlepše umem da sanjam budan, širom otvorenih očiju... Ostali, pravi snovi, od nekog ko spava dva-tri sata dnevno, i to ne svaki dan, nisu mnogo ružičasti... Na žalost.

Ali... Zašto ovo ali? Zato što je tako u životu... Posle svake kiše dodje sunce, svaki lovac se jednog dana iz lova vrati sa trofejom i čak i svaka ćorava koka ponekad ubode neko zrno!

O sebi mislim da sam najpametniji, najtvrdoglaviji i najsebičniji čovek kojeg znam... I uzimam sebi za pravo da ispravljam sve krive Drine, svim lopovima kažem da su lopovi i da svaku nepravdu osudim makar rečima, ako ne mogu delima... I volim sve ljude, jer ljudi su u svojoj suštini dobri, samo ih kvare životne okolnosti, loši uticaji i... večna instiktivna težnja za spajanjem muškog-ženskog i produženje vrste... bez obzira na ljubav... Jer, ja imam ljubavi više za celo čovečanstvo, nego za samog sebe! I imam tu neukrotivu potrebu da o tome pišem i da to svima kažem! Ko razume, razumeće, a ko ne... pa, jednog dana naučiće...

I htedoh da ovo svoje razmišljanje prilepim kao komentar na onu objavu iz drugog pasusa, ali se predomislih... Ne samo zbog dužine... Zato što sam sebičan, zato što mislim da sam pametan i zato što želim da imam još jednu svoju sopstvenu objavu!

Eto!

01.01.2012.

O jednom Deda Mrazu, kojeg svi u srcu nosimo...

Hm, jen, dva, jen, dva... Čujem se? Oky... Imam, u ovoj našoj sobi, kao što dolikuje domaćinu, na ovaj dan, nešto strašno važno da objavim, u pogledu Deda Mraza, njegovih poklona za malu decu, i tako to... Ja znam da mala deca još veruju u Deda Mraza, i zato Vas molim, odmah na početku, da ove moje reči samo prepričate, a da im ne čitate doslovno... Zašto? Zato što ja, deda Mraza pamtim pijanog, kad je propio sve darove, i matora budala, seo na gajbu mislio da su sanke, i zagrlio dve krmače jelena, mislio da su irvasi... to mi kvari o njemu utisak... I video sam ga kad je u robnoj kući pipkao devojčice... Ali, vi, ovaj deo preskočite, pa deci recite nešto slično sledećem... Deda Mraz je istorijska ličnost, i potiče iz one naše davne istorije kad nam njegovi pokloni nisu bili ni potrebni, jer je svaki otac i majka svom detetu bio Deda Mraz cele godine i uspevao od svoje plate da kupi sve poklone, odeću, školski pribor, bicikl, medu, barbiku, letovanje, zimovanje... a samo su se pretvarali da je to doneo, kao Deda Mraz! I širili o njemu legendu, kao o Kraljeviću Marku... E, danas je situacija već drukčija... Znate već zašto... Danas, ne samo maloj deci, nego svima nama su potrebne bajke, da zaboravimo sivu svakodnevicu... Danas, i da nema Deda Mraza, moramo jednog izmisliti! Da nam ulepša život! Da nas bar na jedan dan vrati u to naše rano detinjstvo... I lažite decu za Deda Mraza, jer tom malom laži pomoći ćete im da odrastu, zdrava normalna... Da imaju i oni svoju bajku... I daće Bog... ako daju političari... i ova naša zemlja će, jednog dana, kad ova naša deca odrastu, opet biti normalna zemlja, u kojoj će Deda Mraz, bar na jedan dan, biti prvi državljanin, važniji od Predsednika, važniji od tajkuna, važniji, ako ćemo tako, i od Sundjer Boba! U toj nadi, sve Vas pozdravljam, i molim, da bar jedan dan lažete decu u korist jedne velike i iskrene bajke... Eto, toliko od mene, ne zameriti mi mnogo... Jer, i ja svima nama želim sve ono što bi nam mogao doneti jedan deda Mraz, da postoji! ...Živeli!

 

(objavljeno u mojoj facebook grupi, Chaplin – movies, popcorn and beer)

29.12.2011.

Mokro











Mokri su
Na nebu modri oblaci,
Mokri su,
Naši koraci i rastanci.

Ti odlaziš,
Ja ostajem,
Propadam u ambis,
I nestajem.

Kasno je kad ostariš.
Sipaš dupli vinjak i nazdraviš
Za ovaj dan.
Jer, kad sutra svane, ostaćeš sam.


Stariji postovi

Misli očešljane vetrom
<< 09/2014 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930

O AUTORU
Šta reći o Lazaru Janiću?

Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla bršljanom’, ‘Veštičje ludilo’, i ‘Sam, ispod šljive’, i oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji nas vodi, u serijama flešbekova, kroz period dug više od četristo godina alternativne istorije i budućnosti Srbije.

I to je, za sada, dovoljno.

Onda, šta reći o Aleksi Lakiću?

Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmišljanja i htenja. Ali, on, u mnogo čemu, nadilazi svog autora.

Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’, nije jedan čovek, nego, najmanje, tri.

BIBLIOGRAFIJA:

Kuca obrasla brsljanom, roman, 2011.
Mirisi mamurnog mora, poezija, 2011.
Vesticje ludilo, roman, 2012.
Misli ocesljane vetrom, proza, 2012.
Oni su ovde, sa nama, roman, 2012.
Sam, ispod sljive, roman. 2013.








widget






MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
14796

Powered by Blogger.ba